Градња цркве

           Постојеши писани извори говоре да је Шид доста младо насеље, јер се у њима помиње тек 1702. г. мада је он тада био релативно велик и изграђен град, што се може видети и закључити из појединих историјских списа тога времена. Међутим, Шид је свакако старије насеље, и на његовом месту су живели људи још у римско доба, јер се налазио на важном путу који је повезивао западно и источно римско царство.

            Српски народ на овим просторима, па и у Шиду, живи од почетка другог миленијума, а вероватно још и много раније. Број српског народа се знатно повећавао нападом Турака на српске земље, који су спасавајући се бежали у ове крајеве и ту се настањивали. Нарочито после Косовске битке 1389. г. и пада Деспотовине 1453. г. сеобе Срба са Балкана на север, биле су веома честе и у већим групама. Иако Угари нису благонаклоно гледали на долазак тзв. „шизматика“ тј. православних Срба у њихову интересну зону, ипак су их прихватали, јер су им послужили као граничари и борци против надирућих Турака са југа. Због тога су Срби добијали одређене повластице од угарских, а касније и бечких владара. Такве повластице је добио и Србски патријарх Арсеније 3. Чарнојевић, пре него је превео Србе у Угарску у Великој сеоби 1690. г.  Те повластице су се између осталог односиле и на слободно исповедање своје вере, вере Православне, и слободан избор архиепископа – црквеног поглавара.

            Са досељавањем српског православног народа на просторе Срема, ницала су насеља и цркве у њима. Све те грађевине су у то време биле углавном од дрвета или плетера, облепљене блатом. Тек касније када је српски народ почео да зида своје куће од тврдог материјала, тада је почела изградња и светих храмова од тврдог и постојаног материјала. Зна се да је српски народ био дубоко религиозан и да се по цену живота није одрицао своје вере.

            Тако су и Срби у Шиду почетком 18. века имали једну мању цркву од садашње, која је била од плетера. Средином истог века, сазидана је једна мало већа црква, међутим, са повећањем броја становника и она је постала тесна. Због тога је затражена дозвола од Намесничког већа за изградњу нове цркве (садашње), што је било и одобрено, с тим да сељаци пристану добровољно да дају потребне „работе“ и превоз материјала за градњу цркве. Када је добијена дозвола, 1772. године је сазвана седница и састављен тзв. „тефтер“ 9. маја, у коме се налази списак од сточетрдесет приложника за градњу нове цркве. Њихови прилози се крећу од неколико форинта, у највећем броју, али и до 100 форинти од „једног Грка“, како пише у тефтеру.

            Многа презимена која се помињу о овом тефтеру не постоје у данашњој шидској парохији. Још се само на православном гробљу могу прочитати доста ових презимена. Најстарији споменик на православном гробљу у Шиду, за који се зна је из 1707. године.

            Да је Шид тада био настањен у највећем броју Србима види се и по томе да је у Шиду тада било пет свештеника: Јован Јанковић, Стефан Мауковић, Аксентије Недељковић, Авакум Стефановић, Јосиф Алексић и ђакон Васа Шумановић, као и српска школа и српски учитељ.

            Градња цркве је убрзо почела, тако да се већ из једног документа из 1774. године у ставци расхода помињу издаци за градњу цркве. А из уговора за градњу лађе цркве из 1774. године види се да је потписан са Јоханом Вајсманом Милером за суму од 1300 форинти. Црква се гради више година, што се види из документа из 1779. године. 1782. године се ради на унутрашњем уређењу цркве, уређују се тронови, кандила и крст. 1783. године се осликавају иконе. 1786. године црквени молер-живописац Михајло Радосављевић за 1700 форинти почиње сликарске радове у цркви, а почиње и израда иконостаса. Међутим, Михајло Радосављевић у међувремену умире, па радове преузима Григорије Николић из Земуна, 1787. године, а са њим цркву живопише и Димитрије Радосављевић, и радове завршавају 1788. године. Лимарске радове је изводио Јохан Ремолд од 1799-1801. године за 1400 форинти. Први запис у јабуци торња потиче од 26. маја 1799. године.

1804. године са звоноливцем Јаношом Фогаранијем из Сремских Карловаца, склопљен је уговор о ливењу звона, тако да је 30. септембра допремљено једно звоно тешко 11 центи, за које је  мајстор издао гаранцију, да ако се за годину дана промени звук или деси било какав квар, он ће о свом трошку однети звоно у Карловце и поново га прелити.

Захваљујући сачуваним документима може се видети да је за градњу цркве у Шиду било потребно око тридесет година, да су зидарски и лимарски радови били поверени Немцима, док су сликарске радове извели Срби.

1821. године са Јанком Крстићем из Новог Сада је склопљен уговор да за 1000 форинти окује у сребро велико Јеванђеље, које се и данас о великим празницима (о Божићу) износи на малом входу и из њега чита.

            Поједини радови на цркви су извођени током даљег времена, тако да је 1880. године поново стављен бакар на торањ цркве, а други запис (споменица) је стављен у јабуку торња 1897. године, 30. јуна, на Павлов дан, по јулијанском календару. Иначе, те године је у Шиду било 2.508 православних душа.

            Црквени одборник Христа Мауковић, који је сакупио сва документа о градњи цркве, један је од потписника Споменице из 1897. године, која је стављена у јабуку крста. На њој пише да је тада обновљен овај свети храм, споља и изнутра. Црквени торањ је покривен бакром, изнутра је поново позлаћен иконостас, а зидови намоловани и позлаћени. Зидарске радове је извео Карло Реак из Руме, а Антон Крчмар је покрио торањ новим бакром, међутим, вредан је помена и молер Емил Јури, из Шапца. Нарочито је вредан помена Лазар Крџалић, професор шабачке Велике гимназије, живописац и академски сликар, који је иконе обновио и нове насликао. Такође је надгледао и руководио свим осталим радовима, златарским, декоратерским и сликарским. Ова обнова је коштала црквену општину у Шиду 10.000 форинти. Крст на цркви је подигнут на Павлов дан 13 јула / 30 јуна 1897. године.

            Свети храм у Шиду је споља обновљен поново 1926. године, а што се може видети из Споменице које је стављена у јабуку крста. Радови су износили 60.000 динара, а њима су руководили Рудолф Киш и Срета Стојановић.