Новија времена

            За време другог светског рата, усташке власти су биле забраниле Богослужења у шидској цркви. А када је дошао завршетак рата и када су Немци били у повлачењу, око Шида је била направљена линија такозваног Сремског фронта. Пошто су Немци све за собом рушили, били су намерили да сруше и цркву светог Николаја. Ставили су у њу и око ње 150 тенковских мина, које се требале да буду детониране тачно у поноћ између Богојављења и светог Јована 1945. године. Са западне стране цркве стражу је чувало шест Немаца, док је уређај за дизање у ваздух мина стајао код тадашњег хотела Истра у центру града и жицом био повезан са постављеним минама. Пошто је за то сазнао и један од шидских партизана, Сава Славујевић звани Ранош, он се пред поноћ привукао цркви, бацио неколико бомби на Немце, и онда пресекао жицу која повезује мине са њиховим уређајем за детонацију. Тако је спасао цркву од сигурног рушења. Он је касније, у априлу месецу 1945. године, погинуо, када је вршио разминиравање мина на Сремском фронту.

1962. године државне власти у Шиду су порушиле све куће које су се налазиле уз цркву, све до центра града и на том простору изградиле парк, тако да је црква била ограђена са две стране, што је стварало много проблема у њеном одржавању, као и несметаном одржавању Богослужења.

            Летња олуја из 1969. године је откинула и порушила крст заједно са јабуком са торња цркве и срушила га на кров лађе цркве. Крст је пробио кров и тако је дуго стајао. Тек је 1972. године мајстор Борислав Здравковић поставио крст и јабуку поново на своје место (чега је сведок и приређивач и ове књиге, који је тада био пети разред основне школе).

            У јабуци која је пала са торња, пронађена су три записа и то: Први из 1799. године, други из 1897. године и трећи из 1926. године. Приликом постављања крста и јабуке, стављена је још једна забелешка – запис, а то је сада четврти запис, који се налази у јабуци испод крста.

           2004. године у храм су донешене мошти светог цара Лазара Српског. Оне су смештене у један позлаћени кивот, и уграђене у руку од воска, коју верници целивају. Те мошти су предвиђене да буду у храму који је посвећен светом цару Лазару, који је још у изградњи. Мошти се налазе са испред иконостаса са десне стране.

           Када је вршено детаљно уређење цркве споља и изнутра 2005. г., урађена је и спољна ограда, тако да је црква сада ограђена са свих страна, и стоји као лепотица у центру града. Унутрашњост храма је детаљно освежена новим бојама, новим шарама и украсима, по већ постојећим, али избледелим мотивима. Тада је у проскомидији насликана и једна лепа икона Распећа Господњег.

           Исте године је између осталог урађен један врло вредан архитектонски подухват. Наиме, зидови цркве су услед терета крова (дебели су преко једног метра) почели да се раседају. Под плафоном у унутрашњем делу храма биле су постављене три дебеле металне шипке, које су једно време држале зидове, али су временом и оне попустиле. Да би се спречило даље раседање зидова, на њиховом врху, у тавану, испод крова, целом дужином зида, изливен је армирани бетонски прстен, дебљине 40 сантиметара, који је тако решио тај проблем.

           До 2012. године су била у употреби три звона, док је једно од другог светског рата било ван употребе. Те године извршена је електрификација звона, тј. звона се од тада покрећу снагом електромотра и електричне енергије, притиском на прекидаче у олтару, па је том приликом оправљено и четврто звоно, које има најтоплију и најмелодичнију боју звука.

            Исте године су покренути и сва четири сата на торњу храма, која откуцавају на сваки сат, и чују се у свим деловима Шида.